Spomenik u centru Dolova

Kako to ne znate nijednog poznatog Dolovca???
Pa zahvaljujući kome imate danas internet, a?
Ko je uveo Dolovo u 21. vek?
Koje selo ili grad može uopšte da se pohvali da je među prvima vaspostavilo bežični internet?

Nick Slaughter ::Kako to ne znate nijednog poznatog Dolovca???
Pa zahvaljujući kome imate danas internet, a?
Ko je uveo Dolovo u 21. vek?
Koje selo ili grad može uopšte da se pohvali da je među prvima vaspostavilo bežični internet?

izvini, a ko je on ???

Moj predlog ako bi dizali spomenik nekom strancu da to bude Nikolas Kejdž ili Robert DeNiro...

@Nick Slaughter

Net su ljudi koristili i pre njega, doduse sa sporijim brzinama, al je sljakalo... Mislim da oni to nisu uradili Da Bi Neko Tamo U Dolovu imao net, vec iz nekih razloga koji se mere u novcu (sto je i normalno)...

GuaRdian_AngeL ::

Nick Slaughter ::Kako to ne znate nijednog poznatog Dolovca???
Pa zahvaljujući kome imate danas internet, a?
Ko je uveo Dolovo u 21. vek?
Koje selo ili grad može uopšte da se pohvali da je među prvima vaspostavilo bežični internet?

izvini, a ko je on ???

Barajic(boom).Valjda je na njega mislio???

Ili Barajic ili Nikola.

Mini Me ::Moj predlog ako bi dizali spomenik nekom strancu da to bude Nikolas Kejdž ili Robert DeNiro...

@Nick Slaughter

Net su ljudi koristili i pre njega, doduse sa sporijim brzinama, al je sljakalo... Mislim da oni to nisu uradili Da Bi Neko Tamo U Dolovu imao net, vec iz nekih razloga koji se mere u novcu (sto je i normalno)...

Slazem se sa tobom da je to sve zbog novca.
Ali ako ti ono nazivas internetom...
Treba ti dva sata da bi skinuo jednu pesmu koju sad skines za par min.
To je kao ono kad sam pitao onog lika koji auto ima a on sav vazan BMW.
A taj bmv je bio 74 god.Bitno je da se zove da on ima bmw.

@Rooster

Zanimljiva priča o Aksentiju...
Jel znaš možda, jel' se vratio nekada u Dolovo posle Karlovaca?

cini se meni da je Axentija bolelo uvo za Dolovo, kad je jednom zbrisao tesko da se taj vratio nekad, mozda sto kazes jedino u mislima

sto se teme tice, ja predlazem da se napravi spomenik jednom autenticnom dolovcu - paoru koji se sa konjima ili volovima vraca sa radnje.

444 ::cini se meni da je Axentija bolelo uvo za Dolovo, kad je jednom zbrisao tesko da se taj vratio nekad, mozda sto kazes jedino u mislima

sto se teme tice, ja predlazem da se napravi spomenik jednom autenticnom dolovcu - paoru koji se sa konjima ili volovima vraca sa radnje.

Bravo, mislim da je ovo nesto najpametnije sto si do sad izustio

444 ::cini se meni da je Axentija bolelo uvo za Dolovo, kad je jednom zbrisao tesko da se taj vratio nekad, mozda sto kazes jedino u mislima

sto se teme tice, ja predlazem da se napravi spomenik jednom autenticnom dolovcu - paoru koji se sa konjima ili volovima vraca sa radnje.

Ako gledamo iz tog ugla pa ni mnoge slavnije licnosti ne bih zasluzile spomenik. Jer koliko znam Nikola Tesla je jednom bio u Beogradu, a njegovo ime nose mnoge skole, ulice i ima spomenik u Beogradu. A dolovci bi se trebalo ponositi sto imaju jednog velikana kakav je Aksentije bio, pa makar da se nikad nije vratio u Dolovo, mada to nikad necemo saznati. A "udarnickih" spomenika vec ima dosta iz vremena socrealizma, tako da paor sa volovima ne bi bio nista posebno.

ma nemas sekiracije

Komsija ::

Za spomenik Džoniju Vajsmileru
Međa -- Inicijativa za spomenik filmskom glumcu Džoniju Vajsmileru pokrenuta u selu Međa kod granice sa Rumunijom.

Iako postoje različiti podaci gde je on rođen u Banatu, da li u u Rumuniji, predgrađu Temišvara, tadašnjem mestu Frajdorf, u Austrougarskoj, ili u Mađi na današnjoj granici s Rumunijom, meštani Međe navode da je Vajsmiler rođen 1904. godine u Međi.

S roditeljima je u najranijem detinjstvu emigrirao u SAD, gde je prvo napravio sportski uspeh kao vrhunski plivač, a zatim i kao filmski glumac, u filmovima o Tarzanu.

"Već dugo razgovaramo o tome, ali detalji gradnje spomenika Džoniju Vajsmileru biće dogovoreni tokom vikenda", rekao je Kosnić istakavši da je u osnovi ove inicijative samo želja da se značajan detalj iz istorije sela ne prepusti zaboravu.

Kuća Vajsmilerovih još postoji, a njen sadašnji vlasnik je potomkinja te porodice Tereza Stojanović, koja se do udaje prezivala Vajsmiler. Tereza živi u Beogradu, a u kuću Vajsmilerovih u Međi dolazi povremeno.

Na mesnom groblju sahranjeno je nekoliko bliskih rođaka Džonija Vajsmilera.

Evo predloga, da svi mi, koliko ko može, skupimo novac i pošaljemo nekog s foruma u beli svet da postane slavan glumac, pevac, umetnik i ostalo, naravno nekog ko ima talenat ili da bar zna da se ponasa kao da ima. Time bi mi za koju deceniju mogli u nasem selu da podignemo jedan spomenik, otvorimo jednu spomen kucu gde ce dolaziti ekskurzije i gde ce se negovati uspomene na tu osobu. Ima li predloga? Šta vi mislite?

Ja mislim da mi takve ljude imamo. Naš član foruma D.Z ROOSTER je poznati muzičar u Srbij. Mislim da njega treba poslati u Amerike da stekne ogromnu slavu i počast među dolovcima, pa onda on sa svojim poznavanjem urbanizma(ako je čitao neko njegov maratonski post znaće) odredi sebi mesto gde će stajati njegov spomenik. Pa ga još plus proglasimo za predsednika mesne zajdnice, pa on nama kupi bubnjeve pošto niko u Dolovu ne radi na tom problemu, problemu škole instrumenta Doma Kulture Dolovo, osim njega i omladina dolova onda bude srećna a i mi koju tu školu pokušavamo da promovišemo.

Keep the blues alive, dečaci...

Evo prepisao sam iz dve knjige o Dolovu, neke poznatije Dolovce, kasnije cu da postavim još neke. Tek kad sam uzeo da prepisujem o njima, saznao sam mnoge zanimljive stvarcice o našim bivšim stanovnicima. Tako da bi Dolovci mogli i nekoliko spomenika da podignu i spasu secanje na te ljude i njihova dela, po uzoru na Pancevacki park.



Rođen u Dolovu 13. februara 1844 godine. Tu u rodnom mestu, pohađao je osnovnu školu. U tim najranijim danima života veoma je uspešno podržavao glasove kojima ih je učio stari dolovački učitelj Pavle Višnjički. Kasnije se Aksentijev otac, po zanimanju ćurčija, odselio u Pančevo. Školovanje je nastavio pohađajući srpsku i nemačku osnovnu školu i realku. U Sremskim Karlovcima je pohađao treći i četvrti razred gimnazije. Kao učenik petog razreda privatno polagao predmete za VI i verovatno za VII razred.
Svoju sklonost ka muzici i dirigentski talenat Aksentije je pokazao u toj sredini. Sremsko karlovačka gimnazija 1863. godine pripremila je sveslovensku proslavu hiljadugodišnjice Ćirila i Metodija. Mladi učenik dobio je zaduženje da za proslavu pripremi đački hor. Za veoma kratko vreme, od osam dana, pripremljenim programom uspeo je da oduševi sve prisutne, i profesore i građane.
Traženje političkih sloboda i priznavanje nezavisne teritorijalne oblasti, koja bi sačinjavali srpsku Vojvodinu, izazivalo je veliko nezadovoljstvo i revolt kod omladine. Aksentije Maksimović je taj revolt ispoljio na svoj način. Na rečima pesme "Haj" od Stevana Vladislava Kaćanskog, objavljenog u "Danici" 1861. godine komponovao je rodoljubivu pesmu "Gde je srpska Vojvodina". Maksimovićeva pesma, pored pesama "Ustaj, ustaj Srbine", "Rado ide Srbin u vojnike", "Oro kliče sa visine", tako postaje najpopularnija himna svoga vremena, koju su prihvatili svi slojevi naroda. Zbog rodoljubivih i revolucionarnih ideja koje je ona sadržavala, Aksentije je bio izbačen iz gimnazije. Njegovo isključivanje je tražio patrijarh Samuilo Maširević. Po izbacivanju iz gimnazije, prema nekim autorima, Maksimović je pohađao tehniku u BEču 1865. godine.
Sredinom XIX veka Novi Sad je postao neosporni srpski politički i kulturni centar Vojvodine, odnosno duhovni centar srpskog naroda uopšte. Tu su štampani mnogi listovi, časopisi, književna dela. Osnovano je Srpsko narodno pozorište (1861), održana je Prva skupština Ujedinene omladine srpske (1866), a delatnosti ovih institucija donela su niz novih sadržaja u društvenim zbivanjima grada. Početkom sedme decenije u Novom Sadu su svečano proslavljene jubilarne godišnjice vezane za poznate ličnosti nacionalne i opšte kulturne istorije: stogodišnjica rođenja Save Tekelije (1861), sveslovenska proslava povodom hiljadugodišnjice Ćirila i Metodija (1863) i proslava tristagodišnjice Šekspirovog rođenja (1864).
Po izbacivanju iz gimnazije, tadašnji upravnik novosadskog Srpskog narodnog pozorišta Jovan Đorđević - Foter pozvao je Aksentija za učitelja pevanja i pojanja. Aksentije Maksimović je prihvatio poziv i došao u družinu 29. marta 1865. godine na mesto dotadašnjeg kapelnika, češkog muzičara Adolfa Lifke.
Pokazavši veliki talenat i zrelost, mladi Aksentije se uključio u družinu i sa njom je boravio u brojnim vojvođanskim mestima. Po povratku iz Sombora i Subotice u Novi Sad, komponovao je muziku i napisao pesmu "Dok je nama Miloša Junaka", za pozorišni komad "Miloš Obilić" od Jovana Subotića (premijerno izveden 4. jula 1866). Za komad "Prvi sastanak" od E. Skriba u preradi Ilije Vučetića (izveden 28. jula 1866) napisao je muziku i pesmu "Razdragano srce". Za "Dobrilu i Milenka" od Matije Bana (izveden 7. avgusta 1866) pesme: "Vele ljudi", "Ljudski život", "Mi i danas ostadosmo živi". Te iste godine predavao je nemački jezik i pevanje.
Za dramu u pet činova "Maksim Crnojević" od Laze Kostića (izvedena 30. januara 1869) napisao je pesme "Ej pusto more", "Kad se danu više neće", "Dva se tića pobratila". Ove pesme, sa pesmama "Mi i danas ostasmo živi" i "Berberi su prvi ljudi", postale su toliko omiljene da su pevane na raznim koncertima pevačkih društava. Koponovao je muziku za još mnoge drame srpskog narodno pozorište.
Pored pisanja muzike za pozorišne komade, radio je i na teoriji muzike. Štampa 1869. godine "Bukvar i čitanku notnog pevanja za škole sv.I", zatim 1870 "Kažiput učiteljima osnovnih škola pri predavanju moga Bukvara i čitanke notnog pevanja prve sveske" i "Izučavanje violine pomoću narodnih pesama za postepeno učenje, knj. I.". Započeti rad na teoriji muzike nastavio je u Pančevu štampanjem "Priprava za učenje notnog pojanja i sviranja na violini. Pokušaj kako bi najlakše nauke o muzici u narodu raspostranili,knj. I".
Odlazi u Prag kao stipendista kako bi tri godine učio general bas na Orguljarskoj školi. Tamo odlazi sa suprugom Sofijom i kćerkom Milkom.
U Srpskom narodnom pozorištu Aksentije Maksimović je ostao sve do jeseni 1871. godine. Bavio se i pisanjem bukvara za upotrebu u osnovnim školama. Od njega potiče "Mala bukvarska čitanka za narod po prirodnim pedagoškim zakonima I deo Vokalisanje", namenjene deci prvoga razreda osnovnih škola. Nameravao je da izda i II deo "Male bukvarske čitanke - Konsonantisanje" i "Veliku bukvarsku čitanku za narod", koju je završio, ali ih nije izdao zbog prerane smrti. Bavio se idejom da bolje razmotri stanje tadašnje evropske pedagogije sa težnjom da srpsko školstvo oslobodi od štetnog podražavanja tuđih obrazaca, koje su srpski pedagozi dosta upotrebljavali.
Pored navedenih aktivnosti Maksimović je pisao i crkvenu muziku. Poznata je njegova prerada Liturgije po Stankovićevoj i po Karlovačkom pjeniju. Crkvene kompozicije su "Pesme za jutrenje", "Svjati bože", "Aliluja", "Plaču i ridaju", "Svjatima", "Mirno spavaj u zemljici crnoj" za hor. Posle smrti Aksentija Maksimovića predate su zajedno sa ostalim muzikalijama i knjigama na čuvanje Upravnom odboru Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.
Pored svega bavio se i slikarstvom u vreme dok je bio đak Karlovačke gimnazije. U Beču je Kosta Subotić izdao njegovu sliku "Ubistvo knjaza Mihajla".
Posle šesnaestomesečnih studija na orguljaškoj školi, Aksentije Maksiomović je umro u Pragu (1 februara 1873. godine). Podmukla bolest, tuberkuloza, prekinula je njegov stvaralački elan. Sahranili su ga češki umetnici na Voljšanskom groblju u Pragu. Spomenik na grobu postavila je posle tri decenije kćerka Milka Marković, poznata pozorišna umetnica.
Osnovna škola u Dolovu nosi njegovo ime, kao i jedna ulica. Po njegovom imenu nazvane su i ulice u Pančevu i Novom Sadu.

Jovan Živojnović. Književnik, gradonačelnik Novog Sada
Rođen je 1870. godine. Gimnaziju učio u Pančevu, a završio u Novom Sadu. Na univerzitetu u Budimpešti, na filozofskom fakultetu položio je profesorski ispit iz srpskog i nemačkog jezika. Godine 1896. postao je profesor novosadske gimnazije. Bio je književnik. Posle ujedinjenja Vojvodine sa Kraljevinom Srbijom izabran je za gradonačelnika Novog Sada. Umro je 1928. godine u Novom Sadu.



Rođen je 25. avgusta 1855, u Dolovu. Lovčević je počeo osnovnu školu u Dolovu, a dovršio u Beogradu, gde je završio i srednju i Veliku školu, istorijsko filološki odsek. Od 1874 radio je kao profesor u Užicu, Požarevcu, Beogradu i 12 godina kao načelnik Ministarstva prosvete Srbije. Sa mesta direktora II beogradske gimnazije otišao je u penziju 1907 da bi se zatim prihvatio direktorstva ženske gimnazije u domu učenica srednjih škola. Godine 1912. stupio je u štampariju Simeon Mirotočivi, koja je kasnije prešla sasvim u njegovu svojinu.
Stevan Lončarević je pisao: "Nastavnici mogu lako i bez velikih žrtava da steknu ljubav svojih učenika. Samo što više radosti, što više dobrog raspoloženja, što više humora u vaspitanju. Buduća škola ne sme niti dečije mučilište, iako razume se, s druge strane ona ne sme biti ni puko zabavište; škola treba da bude radionica, vedra, vesela, suncem obasjana"
Kao načelnik Ministarstva prosvete bio je odličan administrator, i za vreme ministarstva Andre Đorđevića izradio je zakon o srednjim školama (1898.) i nastavne planove za srednje škole (1898.). sve radove objavljivao je u Otadzbini, Nastavniku i drugim književnim i političkim listovima. Posebno je izdao: Opšta istorija za više razrede srednjih škola (I. 1894, II 1895). isto za niže razrede (1899), proveo je Greške u nastavi američkog pedagoga J. Hiousa (1899). Levčevićevi pedagoški članci izašli su sabrani pod natpisom Iz škole i o školi u VIII sv. Pedagoške knjižice (1913).
"U životu je bio aktivan, marljiv, savestan te može poslužiti kao lep primer mlađim naraštajima"



Osnovnu školu učio u Dolovu i Beloj Crkvi, u kojoj je pohađao i vojnu školu. Godime 1876. postao je profesor na kadetskoj školi u Temišvaru, a 1883. premešten ja na vojnu realku u Kiš - Martonu. Kao konjički kapetan dolazi u Beč u kraljevu telesnu gardu 1890. godine. Na osnovu ličnog zahteva penzionisan je kao major.
Pored vojničkog poziva pisao je pesme na srpskom i nemačkom jeziku i prevodio je na nemački brojne srpske narodne i umetničke pesme. NA našem jeziku pesme su mu objavljene u Javoru, Stražilovu, Brankovom Kolu, Novoj Istri, kalendaru Soko i u zbirci Šaroperke, štampanoj 1907. Osim toga, Manojlović je štampao na nemačkom jeziku još dve knjige pesama: Schwerlilien (u više izdanja, poslednje 1896) i Guszla und Leier(1898 ). Poznati su Manojlovićevi prevodi Zmaj Jovinih pripovedaka i Šarana, kao i prevodi naših pesama objavljenih u zbirkama: Serbische Frauenlieder (1882), Serbische Dishtungen, ausgewahlt und im Versmass der Originale ins Deutsche ubertragen (1888 ).



Rođen je 22. septembra 1853. godine u Dolovu, a u istom mestu je umro 12. avgusta 1898. Završio je samo osnovnu školu u Dolovu. Bio je ekonom, imao lepo imanje ali nažalost je umro srazmerno mlad, u 45 godini života. Mnogo je čitao , družio se s učenim ljudima, pratio tada aktuelne narodne stvari i potrebe. Bio je dobar crkveni pojac, inače po naravi blag, dobar drug i prijatelj, šaljivčina i veseljak u društvu. Na ideju da u svoje ime i u ime svoje žene, ostavi zadužbinu Matici srpskoj, verovatno je došlo iz gore navedenih razloga. U Maticu srpsku je imao toliko poverenje da je prepusti da ona pobliže odredi svrhu njegove zadužbine.
Prema testamentu od 12. aprila 1894. i osnovnom pismu od 22. maja 1909. gde susadržane sve ženje zaveštača, Vasa i njegova žena Sosa ostavili su polovinu kuće i 74 jutra zemlje u Dolovu i 20000 forinti u prosvetne svrhe. Kako zaveštač u svome testamentu nije pobliže označio na koje srpske "prosvetne celi" da se prihodi od njegove zadužbine upotrebljavaju, po rešenju Književnog Odbora ustanovljeno je da se prihodi upotrebljavaju isključivo na "književne celi srpskog naroda".

Mini Me ::Jovan Živojnović. Književnik, gradonačelnik Novog Sada
Rođen je 1870. godine. Gimnaziju učio u Pančevu, a završio u Novom Sadu...

E Mini, ovaj nam dođe komšija!

Mudorator ::

Mini Me ::Jovan Živojnović. Književnik, gradonačelnik Novog Sada
Rođen je 1870. godine. Gimnaziju učio u Pančevu, a završio u Novom Sadu...

E Mini, ovaj nam dođe komšija!

Moguce, nasa ulica je poznata po ljudima koji su uspeli , jel ima neke veze sa jednim clanom naseg foruma?

Ima.