Pravoslavni sveci

Pošto je danas Mitrovdan po julijanskom i Sv. Aranđel po gregorijanskom kalendaru, započinjemo ovu temo u kojoj ćemo pisati o svecima koji se slave u narodu i običajima vezanih za njih.

MITROVDAN



Praznik Svetog Dimitrija, u narodu poznat kao Mitrovdan, posvećen je komandantu Soluna koji je stradao zbog širenja hrišćanstva. Kada je od cara Maksimilijana dobio naređenje da progoni hrišćane, on se na to nije obazirao već je javno propovedao hrišćansku veru.

Kada je car čuo da je solunski zapovednik i sam hrišćanin, naredio je da ga bace u tamnicu gde je mučen a potom pogubljen. Solunski hrišćani su ga tajno sahranili, na mestu njegovog groba kasnije je podignuta crkva, a Dimitrije je proglašen zaštitnikom grada Soluna.

Crkveni spisi navode da se sveti Dimitrije mnogo puta javljao i spasavao grad od zemljotresa i nesreća. I danas se veruje da je čudotvorna snaga njegovih moštiju izlečila mnogobrojne bolesnike.

Kult svetog Dimitrija veoma je živ i kod Srba, a u srednjovekovnoj Srbiji posvećeni su mu mnogobrojni hramovi, uključujući i crkvu u Pećkoj patrijaršiji i kapelu u manastiru Visoki Dečani.

Mitrovdan je po broju ljudi koji slave tu slavu u Srba na šestom mestu.

Aranđelovdan



Pravoslavni vernici proslavljaju danas praznik Sabor svetog arhanđela Mihaila - Aranđelovdan, koji crkva čini u slavu svih anđela. Anđeli su duhovna, bestelesna bića, izvršavaju Božji promisao, ima ih veoma mnogo i, prema hijerarhiji, podeljeni su u devet rangova ili činova. Najviši među anđelima su sedmorica arhanđela, među kojima je Mihailo, koji ima još i titulu arhistratiga, a po kojem je ovaj praznik dobio ime. Na ikonama se arhanđeo Mihailo predstavlja sa krilima, u vojvodskoj odeždi, sa mačem u jednoj i kantarom u drugoj ruci, jer, prema narodnom verovanju, on u času smrti uzima ljudsku dušu. Ovaj praznik ustanovljen je u četvrtom veku nove ere. Aranđelovdan, zaštitnik loze Nemanjića, jedna je od raširenijih srpskih slava.

Ja mislim da bi prvo trebalo da svi znaju zasto slave slavu pa tek onda da se diskutuje da ne bi bilo presipanje iz supljeg u prazno...

Krsna slava

Krsna slava je običaj koji potiče iz davnih vremena, i koji je bio je izuzetno važan praznik i pre pokrštavanja južnih Slovena. U to vreme politeizma, svaka porodica ili kućna zajednica imala je svog božanskog zaštitnika kome je pridavala posebnu važnost. Srpska pravoslavna crkva je, po idejama Svetog Save ovaj običaj prihvatila, prvo ga produhovljavajući hrišćanskom verom i načelima, a zatim usvojila.

Krsna slava, kao običaj, živi u mnogim oblicima u srpskom narodu: kao slava određene porodice, crkvena slava, plemenska slava, pa čak i zanatlijska slava. Time je celokupna kultura srpskog naroda prožeta krsnim slavama a time i hrišćanskim duhom koji je uočljiv u svim aspektima narodnog života.

Istorija

Neki autori smatraju da je slava ostatak slovenskog paganizma koji je imao veliki broj bogova pre usvajanja Hrišćanstva. Pošto su Sloveni dugo živeli u rodovskom društvenom uređenju, razumljivo je što se kod njih dugo očuvao kult predaka. Tako, na primer, običaj slave najverovatnije predstavlja zamenu porodičnog, odnosno rodovskog paganskog zaštitnika hrišćanskim svetiteljem zaštitnikom.[3]

Drugi veruju da su Srbi usvojili ovu tradiciju u vreme hristijanizacije, negde krajem 9. veka. Neki veruju da se sam dan masovnog krštenja uzimao kao dan sveca zaštitnika, drugi tvrde da je svako pleme usvojilo svog zajedničkog zaštitnika, dok ostali i dalje tvrde da slava samo predstavlja sveca koji je zamenio prethodnog paganskog boga-zaštitnika (vidi niže). Ponekad bi se desilo da se nova slava usvoji kada postoji verovanje da se neki svetac zalagao za neku vrstu spasenja. Novi svetac bi bio usvojen na mestu starog, čiji dan bi se i dalje obeležavao paljenjem sveće, ali sa mnogo manje slavlja.

Nasleđe

Za razliku od većine običaja koji su zajednički za ceo narod, svaka porodica odvojeno slavi svog sveca. (Naravno, ima dosta preklapanja.) Sveca sinovi nasleđuju od glave porodice - obično oca. Ćerke nasleđuju slavu samo ako ostanu u kući; udate žene obično slave muževljevu slavu.

Svaka kuća ima jednu ili dve slave godišnje (u zavisnosti od sveca, jer nekima su posvećena dva dana). Ipak, samo jedan je glavni dan gozbe u čast sveca zaštitnika (nije obavezno isti od dva dana za sve porodice); drugo slavlje se naziva "mala slava" ili preslava.

Neke porodice proslavljaju još jednog sveca, ali u manjem obimu (na primer, kada je žena jedini potomak iz svoje matične porodice, da se slava dotične porodice ne bi izgubila).

Ako se domaćinstvo preseli daleko, uz očevu dozvolu, sin može da proslavlja slavu u svom domu; obično, međutim, dokle god je živ patrijarh porodice, njegovi sinovi proslavljaju pod njegovim krovom.

Proslavljanje

Slava okuplja celu porodicu i obično se priprema gozba, uključujući tradicionalna jela: slavski kolač i koljivo. Na vrhu slavskog kolača (koji je, zapravo, hleb), nalazi se znak Krsta, "golubica mira" i ostali simboli vezani za porodicu. Koljivo (ili žito) pravi se od kuvane pšenice. Može da se pripremi na razne načine, ali najćešće sadrži orahe, oraščiće i/ili karanfiliće i med. Pšenica je simbol Vaskrsenja Isusovog i mrtvih članova porodice. U zavisnosti od toga da li slava pada za vreme posta, ostatak gozbe ili sadrži životinjske proizvode (mrsna slava) ili ne (posna slava).

Na dan slave, porodica obično ide u crkvu i učestvuje u pričešću. Nakon službe u crkvi, u kuću porodice se dolazi paroh. On izvodi kratku službu koja podrazumeva "svećenje vodice", slavskog kolača i koljiva, kao i paljenje slavske sveće. Iako nije obavezno, uobičajeno je da sveštenik osveti kuću i izvede kratki parastos za umrle rođake.

Najčešće slave su za Sveti Nikola, 19. decembar (Nikoljdan), Sveti Georgije, 6. maj (Đurđevdan), Sveti Jovan Krstitelj, 20. januar (Jovanjdan), Sveti Dimitrije Solunski, 8. novembar (Mitrovdan) and Apanđel Mihajlo, 21. novembar.

Razne srpske zajednice (sela, gradovi, organizacije, političke stranke, institucije, kompanije itd.) takođe proslavljaju svog sveca zaštitnika: na primer, Beograd proslavlja Uspenje kao svoju slavu.

Srpski crkveni i narodni praznici

januar: 5. Tucindan, 6. Badnji dan, 7. Božić, 9. Stevanjdan, 14. Vasiljevdan,
18. Krstovdan, 19. Bogojavljenje, 20. Jovanjdan, 27. Savindan, Časne verige
februar: 12. Tri jerarha, 14. Trivundan, 15. Sretenje, Teodorova subota
mart: 22. Mladenci
uskršnji praznici*: Vrbica, Cveti, Veliki četvrtak, Veliki petak, Uskrs, Spasovdan,
Trojice
april: 7. Blagovesti
maj: 6. Đurđevdan, 8. Markovdan, 14. Jeremijin dan
jun: 28. Vidovdan
jul: 7. Ivanjdan, 12. Petrovdan, Pavlovdan, 30. Ognjena Marija
avgust: 2. Ilindan, 4. Blaga Marija, 9. Sveti Pantelija, 15. Sveti Stevan Vetroviti,
19. Preobraženje, 28. Velika Gospojina
septembar: 11. Usečenje, 21. Mala Gospojina, 27. Krstovdan
oktobar: 12. Miholjdan, 19. Tomindan, 20. Srđevdan, 27. Trnova Petka, 31. Lučindan
novembar: 8. Mitrovdan, 14. Vračevi, 16. Đurđic, 21. Aranđelovdan, 24. Mratindan
decembar: 4. Vavedenje, 9. Alimpijevdan, 19. Nikoljdan, Detinjci, Materice, Oci (ili
Očevi)

Slavic_Warior ::Ja mislim da bi prvo trebalo da svi znaju zasto slave slavu pa tek onda da se diskutuje da ne bi bilo presipanje iz supljeg u prazno...

A ja mislim da tebi u ovoj temi nije mesto

^Zasto?Ja samo pitam da li iko od vas zna zasto se slavi slava...sta sam pogresno rekao...

Pretpostavljam da je Homer to napisao jer si do skoro bio "satanski ratnik", pa satana i pravoslavni sveci, nekako ne idu zajedno... Mada sad, "slovenski ratnik"... može da prođe i u ovoj temi!

Mudorator ::Pretpostavljam da je Homer to napisao jer si do skoro bio "satanski ratnik", pa satana i pravoslavni sveci, nekako ne idu zajedno... Mada sad, "slovenski ratnik"... može da prođe i u ovoj temi!

Oke...

Mudorator ::Pretpostavljam da je Homer to napisao jer si do skoro bio "satanski ratnik", pa satana i pravoslavni sveci, nekako ne idu zajedno... Mada sad, "slovenski ratnik"... može da prođe i u ovoj temi!

Upravo tako ali ako si se promenio onda ok.
Inace ovo ti je drugi put da pitas (me) za slavljenje slave

homer ::Inace ovo ti je drugi put da pitas (me) za slavljenje slave

na koga se ovo odnosilo?

Na mene...

tako je

SVETI NIKOLA ČUDOTVORAC



Sveti Nikola ili Nikoljdan je jedna od najčešćih srpskih krsnih slava i praznuje se 19. (6.) decembra, odnosno na dan kada se 343. godine nove ere upokojio arhiepiskop Mirlikijski sveti Nikolaj.

Kao spomen na prenos moštiju Svetog Nikole Crkva je ustanovila još jedan praznik vezan za njega - Prenos moštiju Svetog Nikole. Praznuje se 22. (9.) maja. To je za mnoge porodice mala slava ili preslava. U narodu se zove Mladi sveti Nikola, Letnji sveti Nikola, Nikolice…

SVETI NIKOLA ČUDOTVORAC

Nikola je bio sin jedinac znamenitih i bogatih roditelja, Teofana i None, žitelja primorskog grada Patare u Maloazijskoj oblasti Likiji. Odmah po rođenju u Svetom Nikoli se, kako svedoci predanje, mogao raspoznati budući čudotvorac jer je prilikom krštenja mogao da stoji sam na svojim nogama bez ičije pomoći.

Pod uticajem svoga strica, koji je bio episkop grada Patare Sveti Nikola se posvetio svešteničkom životu i ubrzo se pročuo svojim neumornim radom, milosrđem i nepokolebljivom verom u Isusa Hrista. Posle smrti svojih roditelja, razdelio je svu imovimu siromasima ne ostavivši ništa za sebe. O njegovim milosrdnim delima zapisane su mnoge priče a među njima i priča o tri kćeri.

Sveti Nikola se smatra zaštitnikom:

dece, učenih ljudi, trgovaca, mornara, putnika uopšte… Smatra se da je običaj po kome se deci uoči Svetog Nikole u cipelice potajno stavljaju pokloni potekao otuda što sveti Nikola svoja dobročinstva nikada nije činio javno. Isti motiv se vezuje i za Božić Batu.

Nekada se na svim hrišćanskim brodovima nalazila ikona svetog Nikole a on se posebno praznovao duž Jadranskog i Sredozemnog mora gde je bio običaj da se na taj dan ne isplovljava a da se brodovi na pučini usidre i plovidbu nastave sutradan. Sveti Nikola je umro u petak 6. decembra (to je u našem veku 19. decembar po novom ili Grigorijanskom kalendaru) 343. godine i sahranjen je u sabornoj crkvi u Miri. Tu je njegovo telo počivalo više od sest vekova a hrišćani su dolazili na njegov grob i dovodili svoje bolesnike. Među njima su bili i Stari Sloveni sa reke Don čime se objašnjava zašto je sveti Nikola toliko poštovan kod Srba. Kada su Turci u jedanaestom veku osvojili Likiju mošti svetog Nikole su prenete u Bari u Italiju.


PRIČA O TRI KĆERI

U Patari je živeo ugledan i imućan čovek, sa tri veoma lepe kćeri. Njega zadesi nevolja da izgubi sve svoje bogatstvo i naglo osiromaši. U očajanju i bedi, nemajući šta da jede ni šta da odene, čovek odluči da svoju kuću pretvori u bludilište a svoje kćeri u bludnice. Čuvši za krajnju bedu tog čoveka i njegovu zlu nameru, sveti Nikola reši da mu pomogne. Poštujući reči jevanđelske da milostinju ne treba činiti pred ljudima koliko zbog reklame, toliko i radi želje da ne postidi čoveka koji iz velikog bogatstva zapade u bedu, sveti Nikola odluči da mu svoju pomoć pruži tajno.

Jedne noći uze sveti Nikola veliku kesu zlata i neprimetno je ubaci kroz prozorčić u kuću nesrećnog oca. Našavši sutradan kesu sa zlatnicima, presrećan i zadivljen a ne mogavši da objasni otkuda ona tu, čovek ovo neočekivano dobročinstvo pripisa Božjem proviđenju. Hvaleći Gospoda, on odluči da svo zlato koje je dobio da u miraz svojoj najstarijoj kćeri. Uskoro se ona srećno udade a sveti Nikola, čuvši da je ubogi čovek postupio po njegovoj želji i zakonitim brakom sačuvao kćer od greha, odluči da istu milost učini i drugoj kćeri.

I ne prođe mnogo vremena a otac na isti način udade i drugu kćer. Uzdajući se u Boga i u čvrstoj nadi da će On zbrinuti i treću kćer, čovek reši da sazna koga to tajnog dobrotvora Bog šalje sa zlatom. Jedne noći, bdijući kraj prozorčića, čovek začu zveket ubačenog novca i potrčavši za nepoznatim, prepoznade u njemu svima znanog svetitelja i izbavitelja. Presrećni otac pade k njegovim nogama, poče ih celivati i kazivati reči hvale, ali sveti Nikola ga podiže sa zemlje i zakle da dok je živ nikome ne kaže šta je s njim bilo.


KRSNA SLAVA U SRBA

Naši preci bili su mnogobošci. Svako pleme i svaki dom imalo je svoga boga, koji je bio veoma poštovan kao zaštitnik. Kada su Srbi primili hrišćanstvo od Vizantije, veoma su se teško odricali od stare tradicije i običaja. Zbog toga su u zamenu uzeli da slave jednog hrišćanskog sveca. Obično su uzimali za Krsnu slavu onog svetitelja kada su Svetim krštenjem postali hrišćani. Da nisu imali dar religioznosti kao nešto prediskustveno, oni ne bi tako držali svoje kućne bogove - niti bi kasnije, u hrišćanstvu, prihvatili Hrista i njegove svete.

Naši preci su sve menjali, ime, prezime, mesto stanovanja itd. ali se Krsne slave nisu odricali i nisu je menjali. U najtežim trenucima u vreme sveopšte Golgote, i u rovovima slava se slavila sa svećom, malo vina i makar komadom hleba.

Srecan badnji dan i bozic svima koji ga danas slave